Tragovi

Kad se pomrače u tebi
i poslednje ideje,
zapahnut slepim iluzijama,
tražićeš kompas, utiraćeš put
Plakaće ti na ramenu
ogrešeni bivši sveci.

Tražićeš Boga,
kog si davno ostavio,
u nekom budžaku, da izdahne,
poput svih ljudi.
Ostaćeš zapanjen u oblaku saznanja
da nemaš više prava
na drugovanje sa razbludelim anđelima.
Jedina neprolaznost u tvom životu
je nada, koja ti evo, naočigled umire.
Trajanjem iskopanim
iz rastrganih dosanjavanja.
Iščekivanje Velikog suda.

Gledaćeš, ti povlašćeni grehom,
upiraćeš prstom na njega
i ne sluteći kako si već
naučio da zaboraviš da voliš.
Otima te bagra, a čovek sveteći se
postaje nedostojan da bude Bog.
Umiraćeš misleći da si sam hram,
da sve što dotakneš postaje
nekome svetinja, nekome grob.

Raspukla se pred tobom
neka istrošena nadanja,
slamka koja zrači spas.

Kad iščešrkaš u sebi nevine misli,
kad sapereš tvrdnje da te plaši strah
naučiš da naričeš i voliš u isti mah.
naći ćeš ga, jer nije čovek i  jači je od svakoga od nas.

Angelina Radulović

Urednik: Suzana
Objavljeno: 28.04.2009
Svrstano u: Poezija | 4 komentara
Autor: Angelina Radulović