Ovde, na selu, tu ti nema spasa od ljudi!
Misli ti šta hoćeš, cepaj dlaku il’ atom,
cinculiraj o Beogradu ali ja da ti kažem
možda ćeš pročistiti ta čađava pluća,
nabaciti kilo-dva il’ perinu mirnog sna
ali, da se ne vređamo, baksuz si brate moj,
jer ovde ništa sem lude bežanije u grad
neće doneti spas od starovremskog uroka
a da znam-znam, bio sam ja par puta tamo,
jednom sam se tako obreo čak u Rumuniji,
al’ to je več neka sasvim deseta priča,
veruj, selo ti je takvo čim mašta proradi
i zamisliš da su svi ljudi neprijatelji
a tvoja kuća tvrđava podignuta na goleti
pa se ti sad brani jer neprijatelj iznikne
gde god hoćeš i nećeš a sve što si posadio
njemu je zaklon,ne tebi, eno gviri u šljiviku,
njuši kroz rupu na vratima čučavca iza kuće,
gl’aj, usvinjuje ti odavno usvinjeni svinjarac,
čeka kod podruma, “da naoštriš sekiru komšo”
a šta će posle da radi s njom-bolje da ne znaš,
na ženu ne naskači-kucnuće ti odma’ na prozor,
krcnuće git, ko kad je dedu onda pokupila banda,
i zato ajd’ pravac grad, soliter, što viši sprat,
nek te svi mrze al da udare mogu samo iz hodnika.
Aleksandar Novaković
Urednik: Suzana
Objavljeno: 19.03.2009
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Aleksandar Novaković
