Punio sam osam ili devet
i sa svojim, tada već davno razvedenim roditeljima,
šetao šumom, sa igračkom u ruci,
na svoj rođendan.
A onda opazismo gusenicu
džinovsku, crnu, narandžastih pruga
dlakavu, nemu i fascinantnu.
Stajala je tako, moćno i gordo.
Majka upita “da li je živa?”
a ćale krenu da to proveri
žarom cigarete.
Ona mu reče “NE!”, a on, mršteći se,
nevoljno povuče ruku.
Tada sam u njemu
po prvi put
osetio izvesno
zlo.
Marko Antić
Urednik: Suzana
Objavljeno: 13.02.2009
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Marko Antić
