« Ponekad …
Izvinjenje »


Da sam se probudila

/Još jedan san, uz kafu i uz “Reku”, u Zemunu/

Sanjala sam
kako moja stopala
obuvena u
lakovane crvene cipele
s pređicom
i visokom potpeticom
tvojom baštom koračaju.

Kad odjednom,
ni sad me ne čudi
što me ni tad ne začudi,
nešto me natera
da se pognem
do mlade trave
i da je grudima razgrnem.

Sanjala sam
kako sam porinula
na jezik ljudski,
mesnat, palacav,
upreten među vlatima
i crveno-crnim bubama strvinarima
iščaurenim pod mojim noktima.

I od tada
ne prestajem da se pitam
ni kada ne pitam:
šta bi bilo na kraju jezika,
na kraju svih govora i mog imena
da sam se tada
da ga iščupam usudila.

Da sam se, barem, probudila.

Gordana Vlajić

Share and Enjoy:
  • Facebook
  • email
  • StumbleUpon
  • Technorati


Urednik:
Objavljeno: 17.12.2008
Svrstano u: Poezija | 1 komentar
Autor:


« Ponekad …
Izvinjenje »

Komentari


Objavljeno 17.12.2008 u 3:43 pm svrstano u Poezija. Komentare možete pratiti i putem RSS 2.0 feed-a. Možete ostaviti komentar, ili trackback sa svog bloga.


1 komentar


  1. jelenaartpoezija je rekao/la January 6, 2009 2:54 pm

    Zivela nam poezija.
    Konacno ponovo rade Tragovi. :)

Ime (obavezno)

Email (ne objavljuje se) (obavezno)

WebSite

XHTML: Dozvoljeni tagovi: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>

Upiši svoj komentar