so u moru.
Bili su to obični dani
sivi, sumorni i prazni
i bio je dovoljan jedan dodir
da pokrene lavinu
i da iz druge kože izrone
sve laži i obećanja
lomovi i padovi
pojave i pitanja bez mere
bez daha.
Očajna sam rukama vazduh
sakupljala
u uglu usana izgovarala tvoje ime
u dnu oka gledala slike
govorila
hodala
ostavljala tragove
i sanjala.
Često nisam znala gde si
postavljala pitanja
i davala odgovore
molila te da sakriješ te crne oblake
pružala ti ruke
volela
jako.
Onda sam pala.
I zaćutala.
Neka.
Neke slike ne treba da postoje
neke priče se ne pričaju
neke su misli jače
sakrivene
a neke se ljubavi
prosto ne dese.
Jednom će
te ljubavi
ispričati priču
do kraja.
Ti, samo zažmuri i razumećeš.
Suzana Janačković Živković
Urednik: Suzana
Objavljeno: 15.11.2008
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Suzana Janačković Živković
