Kako da ti kažem koliko te volim,
Kada Ti to ne želiš da čuješ?
A ja sam i kleknuo… i molim
samo tren, tren da mi daruješ.
Dovoljno je samo sonet da pročitaš
i doživećeš moju ljubav, moj svet:
za uzvrat ništa ne treba da mi daš
a u duši ćeš imati najlepši cvet.
Sada znam da sam ga za Tebe samo čuvao:
nosio ga kraj srca, ispod kaputa,
onog starog kroz koji je vetar duvao…
I mislio sam i nadao se nebrojeno puta
da ćeš zastati i moj sonet saslušati,
samo saslušati pa da moja duša ne pati:
za Tobom
i za uspomenama koje blede
———————-
U Majdanpeku
10. avgusta 2006. god.
Dule R. Paunović
Urednik: Suzana
Objavljeno: 11.11.2008
Svrstano u: Poezija | 1 komentar
Autor: Dule R. Paunović
Komentari
Objavljeno 11.11.2008 u 2:05 pm svrstano u Poezija. Komentare možete pratiti i putem RSS 2.0 feed-a. Možete ostaviti komentar, ili trackback sa svog bloga.
Lepo,lepo.