Tužan je Zeleni Jovan,
grbav i ćopav,
kljakavi bogalj.
Majku su mu nazvali kurvom.
A kad se molio Bogu
i tresao se, držeći raspelo,
ta ženska, blaga ruka
što miluje grbu nežno,
draga kao san
kad nestane sav,
za njega je bila sve lepo i sveto.
Leži na zemlji Zeleni Jovan
i gleda zvezde na nebu.
Te iskre što grebu tamu
podsećaju na golicave
žmarce, što ih u uhu
stvarao majčin glas.
Mada ne razume
nebeska tela,
ipak ume, ta prosta glava,
da se divi Suncu i Mesecu.
Plače i ječi Zeleni Jovan,
boli ga telo, nek’ boli,
ali kako mu krvari srce…
Nepoznata, tri, pijana,
nekažnjena muškarca u noći,
štapovima i pesnicama
su mu ispravljali leđa
i rekli ono za majku.
Duva vetar po travi,
crvenoj, gde je pljunuo zube.
Hladan vazduh na ranama,
fijuk iz krošnji i vlati,
čine da bude bolje,
jer k’o da majka priča i mazi.
Pa se nasmeja Zeleni Jovan,
grbav i ćopav,
kljakavi bogalj.
“Oprosti, majko…”
Samo se još,
kad je utihnuo dah,
u onoj grobnoj tmini,
brdo sa crkvom i mesec nad njom
učiniše kao grudi njene.
Danilo Lučić
Urednik: Suzana
Objavljeno: 06.10.2008
Svrstano u: Poezija | 3 komentara
Autor: Danilo Lučić
Komentari
Objavljeno 06.10.2008 u 2:57 pm svrstano u Poezija. Komentare možete pratiti i putem RSS 2.0 feed-a. Možete ostaviti komentar, ili trackback sa svog bloga.
Posto sam procitao, morao sam i biografiju da ti pogledam. Svaka cast! Prepoznaju se izvesni uticaji, najizrazenije u prvoj i poslednjoj strofi. A mozda je i to samo stvar asocijacije. Sve u svemu – odlicno!
Sviđa mi se i to mnogo.
Zaista dobro. Jako.