Malu unutrašnju revoluciju
nekoliko nerava i žila
sopstvenom ću ugušiti krvlju
i leptirima zdrobiti krila
što zovu nju, ma gde god bila.
Jer ja, i samo ja,
pogledom spaljujem misli,
jer ja i čelična svest
uvek smo bili isti,
jer ja u reci bez riba
lovim mesec harpunom,
hvatam strelca za vrat
i vezujem žicom i strunom.
Na dlanu mi srce, stenje,
čuje koje su vesti stigle,
ona ne dolazi, nema je, neće;
uzimam konce i igle
da probam da popravim šav
i štapom podupirem kičmu
al’ opet ne hodam prav;
ipak je meni ljubav strana,
zato u kantu prepunu smeća
istresam sadržaj dlana.
Danilo Lučić
Urednik: Suzana
Objavljeno: 03.08.2008
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Danilo Lučić
