1.
Devojke su ljubav davale po starom,
samo nju je jednom ljubilo i drvo!
Ja pogledom skrenuh sred šumnoga parka
na stazu gde ruke sve kroče sa parom.
To mora da sanjam, mislio sam prvo;
a staro je deblo namignulo. Varka?
Kad ga ona stegnu, u blizini, žarom.
2.
Parovi po senci idu da se maze.
Tamo se ka nebu reke drže rukom,
a prašnjavi Mesec leži u šumarku.
I njemu se sada svi jezici plaze…
K‘o da će se ona, rečju ili zvukom,
okrenuti meni, naći me u parku,
bez reči ja odoh tiho sa te staze.
3.
Kapi prve kiše još i danas zvrče;
danima su veče krili krici ptica
a slučajnim sve se otkrilo u vrtu:
od staza do gromke dece koja trče.
Pošto odjedanput isplakah sva lica
i dočekah svuda tminu razastrtu,
završih u krilu jedne vitke smrče.
4.
Kad je stari Mesec u prazninu up‘o,
na pustoj poljani nije bilo grešno
baš ništa što voli ili ima telo:
zamerati ženi postalo je glupo
i kriviti drvo baš je bilo smešno.
A blaženstvo ljudi smešilo se, celo,
na manjkave zvezde, koje staju skupo.
5.
Te planete nisu pamtile putanju;
plaže nisu znale ukus vode gorak;
daljine su bile ćutljive i čiste…
Vruć je vetar ljubav izjavio granju,
a devojke nisu pravile taj korak.
Šapnuo je Mesec: one su sve iste!
…Na stazi u parku, punom sveta danju.
Ivan Despotović
Urednik: Suzana
Objavljeno: 12.09.2007
Svrstano u: Poezija | 0 komentara
Autor: Ivan Despotović
