Tragovi

..strofa sasečena kratkim danom
stresa slova na koricu
natopljenu voskom

isušen parafin
…iskopao je
u međuvremenskom azilu
pesmu

neizvestan završetak
zaključana rima
u zlatnom ramu

svojom aurom
izazivam vetar
razplamsaće plamen uspavanih sveća…

Anjička Balaž

(februarska potonuća)

Prazne su mi cipele
obuću ih
i haljine su prazne
samo ih sada promatram nevoljno
na knjigama nema mojih ruku
ne čita mi se
sve te sitne obične stvari
pretvorile su se u scenografiju
nedostajem

par poteza i oživeću je.

Ćutim.
Glas će me ugristi
oko neće izdržati
utroba pod grlom zavrištaće

Sve te male obične stvari
tvoje košulje
šešir
šuškanje kaputa kad ulaziš u kuću
zveckanje jednog tanjira više
jedne vinske čaše više
zvuk trenja stolice o tepih dok je privlačiš ka stolu
svi ti papiri, pripreme časova, planovi, dnevnici
sve te uobičajene scene tvog recitovanja Jesenjina
sve te male obične reči
Koja je kravata lepša,
ti imaš ukusa, ćeri
Dodaj mi naočare
Dolaze mi drugari
sve te šoljice kafe koje posle treba oprati

sve te male obične stvari

glavom kroz zid februarskih potonuća
deset godina ne uspevam
u košulje tvoj miris ugurati
ne uspevam
sve te male obične stvari
oživeti

krijem se u mastilu
nemoći.

Jelena Stojković Mirić

Naučićeš me da ljubim tvojim usnama
Milovaću te tvojim taktovima prstiju

Gledaćeš me mojim zenicama
Plesaćeš mojim nogama, mojim prstima
Naučiću te

Videćeš, nije teško

Pomicaćemo se u smeru lepšeg
Čulnijeg, slojevitijeg u raznovrsnim pravcima
Disaćemo poput oblaka
To će nam oni reći kako

Ovo naše jedno kuckavo
Zna putanje nedarskih slapova
Satovi bahati, šepurkasti ništa ne znaju
Od njih nećemo učiti
Ama baš ništa

Odvešću te na livadu
Koja se nikada ne kosi
Tamo gde sam posejala zrna zlatne kose
Prizvaćemo lahorne vode
Da nam razliju oblike
U akvarel tragove upisane u čeone misli
Rasplinutih trajanja
To će joj nebesko bilje
Reći kako

Jelena Stojković Mirić