Tragovi

Naučićeš me da ljubim tvojim usnama
Milovaću te tvojim taktovima prstiju

Gledaćeš me mojim zenicama
Plesaćeš mojim nogama, mojim prstima
Naučiću te

Videćeš, nije teško

Pomicaćemo se u smeru lepšeg
Čulnijeg, slojevitijeg u raznovrsnim pravcima
Disaćemo poput oblaka
To će nam oni reći kako

Ovo naše jedno kuckavo
Zna putanje nedarskih slapova
Satovi bahati, šepurkasti ništa ne znaju
Od njih nećemo učiti
Ama baš ništa

Odvešću te na livadu
Koja se nikada ne kosi
Tamo gde sam posejala zrna zlatne kose
Prizvaćemo lahorne vode
Da nam razliju oblike
U akvarel tragove upisane u čeone misli
Rasplinutih trajanja
To će joj nebesko bilje
Reći kako

Jelena Stojković Mirić

Belina prekrila nasip kraj reke
krošnjama drveća krune darivala,
od nežnih pahulja loptice meke
u zimskim noćima deca snivala.

Uz tiho svitanje belina bljesnu,
škripe koraci po prvom snegu,
dečija rukica od sreće pljesnu
sankama jureći ka prvom bregu.

Sve je čarobno, potpuno belo
drugim bojama nestao trag.
Bele se njive, belo je selo
severni vetar, beo i blag.

Snežna Kraljica zasuta injem
iz srca sipa pahulja splet,
zimska čarolija sa novim svitanjem
najviše raduje dečiji svet.

Mesec na nebu ljupko se smeška
dok tiho veče donosi san.
Na bezbroj mesta po jednog Sneška
deca napraviše za jedan dan.

Tatjana Đulinac

Gospodine svakoga dana poželim
da Vam izlijem spomenik
sa natpisom zasluga
ali to otužno zvuči
gotovo mrtvački
nije to za Vas, mladi ste

odustanem

pomislim da Vas uramim
sa natpisima značenja

glupost, gospodine
čista glupost

uramiću Vas u vlastitu kožu
tkanjem trajnosti
krivica je Vaša

malo malo
a godinama srce mi se zbog Vas izmesti
u druge predele tela
iznikne mi na noktima
rascveta se u kosi
pa me pitaju:
“Šta ti je to!?”
“Osip.”, slažem.

Gospodine, zbog Vas mi srce čergari
ponese gitare i šator
ujutru ga zateknem na vrh kapka

vreme je da Vas ozbiljno, i opet
zaprosim
pod Vašom krošnjom jorgovana
dok bude sipila lagana srebrnasta kiša.

Jelena Stojković Mirić