Tragovi

Otkud
i noćas
ti u mojim snovima?
Zar te još nisu
razneli psi?

Otkud
i danas
ova paukova mreža
u koju sam se uplela
bežeći od đžukela?

Vida Nenadić

/Najbolji makijato, pančevački Kafe “Marino”/

Kad vidim, noću samo,
nju
među tvoje šake ušuškanu,
ja odmah počnem da sanjam.
Kao moliš je: - Odveži me!
A oko zglobova ti moje ime.

Gordana Vlajić

so u moru.

Bili su to obični dani
sivi, sumorni i prazni
i bio je dovoljan jedan dodir
da pokrene lavinu
i da iz druge kože izrone
sve laži i obećanja
lomovi i padovi
pojave i pitanja bez mere
bez daha.

Očajna sam rukama vazduh
sakupljala
u uglu usana izgovarala tvoje ime
u dnu oka gledala slike
govorila
hodala
ostavljala tragove
i sanjala.

Često nisam znala gde si
postavljala pitanja
i davala odgovore
molila te da sakriješ te crne oblake
pružala ti ruke
volela
jako.

Onda sam pala.
I zaćutala.

Neka.

Neke slike ne treba da postoje
neke priče se ne pričaju
neke su misli jače
sakrivene
a neke se ljubavi
prosto ne dese.

Jednom će
te ljubavi

ispričati priču

do kraja.

Ti, samo zažmuri i razumećeš.

Suzana Janačković Živković

Ne pamtim više kao nekada
izgleda starim
mada ni kao mlađi
nisam činio čuda
Zaboravljam rođendane
i druge važne datume
a od svih najčešće
zaboravim njen
Ali pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo
Mekše od svile
majke mi mile
njene grudi su bile
Kao mačeta dva
sa mojim rukama
su se mazile
Mekše od svile
stvarno su bile
Ma majke mi mile
kao maline
su se topile
u ustima
I neka kaže ko šta hoće
mogu da svarim
samo u srce ranjeno
nek mi ne dira
Zaboravljam razne stvari
ali još mlatim po gitari
i pamtim stihove
što sam joj nekad davno pisao
I pamtim svaki trenutak sreće
ma kako davno da je minuo
i pamtim košulju prvi put
kad sam joj skinuo

Branislav Bane Dimitrijević

Kako da ti kažem koliko te volim,
Kada Ti to ne želiš da čuješ?
A ja sam i kleknuo… i molim
samo tren, tren da mi daruješ.

Dovoljno je samo sonet da pročitaš
i doživećeš moju ljubav, moj svet:
za uzvrat ništa ne treba da mi daš
a u duši ćeš imati najlepši cvet.

Sada znam da sam ga za Tebe samo čuvao:
nosio ga kraj srca, ispod kaputa,
onog starog kroz koji je vetar duvao…

I mislio sam i nadao se nebrojeno puta
da ćeš zastati i moj sonet saslušati,
samo saslušati pa da moja duša ne pati:

za Tobom
i za uspomenama koje blede

———————-
U Majdanpeku
10. avgusta 2006. god.

Dule R. Paunović